Sveži tekstovi

Ljudi nikada ne odrastu samo se prave da su odrasli. Šetala sam se po jednom tržnom centru pre neki dan i videla u izlogu jedne od prodavnica nešto što me je toliko zasmejalo da sam morala da podelim sa vama.

Šta je poezija? Čemu ona služi i da li uopšte ičemu služi? A na kraju krajeva, treba li da služi?

Kako me je nervirala ona rečenica: ,,Dok se jedna vrata ne zatvore druga se ne otvore.” Šta ako ja hoću baš ta jedna vrata da su otvorena?

U nekoliko dana se sve smutilo i izdešavalo da tek danas mogu da udahnem vazduh i kažem: ,,Hvala ti Univerzume, makar mi nikad nije dosadno!”

Jun je otpočeo sa kišom, lepom rečju i još lepšim veltšmercom.

U ovom vrlo nesigurnom trenutku kada se oko mene, a i tebe, dešava previše stvari, pojavila mi se misao koja muči mnoge. Da li je ovo gde sam moj maksimum?

Ovaj vikend neplanirano posvećujem faraonkama. Nadovezaću se na prethodni tekst u kom opisujem šta se zbilo sa bistom staroegipatske kraljice Nefertiti. Želim da ispričam priču o osmehu koji je odoleo vremenu baš kao Nefertitin pogled.

Početkom dvadesetog veka i krajem devetnaestog vladala je opšta opsesija egiptologijom. Tako se prilikom jednog od mnogih iskopavanja, daleke 1912. godine naišlo na bistu kraljice Nefertiti.

Najavili su kišu i oblake za danas, a dobili smo Sunce i plavetnilo.

U ovom životu, ako nešto imam to je sreća. Doduše i ljubav!